Џулијан Лин је кореограф из Велике Британије. Сви знају за две њене кареографије, а то су Мачке и Фантом из опере. Она је основала своју властиту школу плеса, заслужна је за нека од најуспешнијих позоришних продукција у истоији, понудила је ужитак милионима људи на свету, носилац Ордена британског царства и мултимилионерка.

Међутим, иза ове приче крије се једна значајнија. Њен таленат открио је доктор.

С обзиром на то да је имала јако лоше резултате у школи, мајка ју је одвела код доктора и објаснила како Лин има проблема са концентрацијом и не фокусира се на градиво.

Доктор је замолио мајку да на тренутак остане сам са Лин, а када ју је позвао назад, пустио је радио док је Лин за то време играла. Рекао је њеној мајци: Лин није болесна, она је плесачица.

Да ли знамо шта је тачно инклузивно образовање?

Сви они који се баве образовањем или који имају децу у школи, а вероватно и по неко ко је додатно заинтересован за ову тему, сигурно је чуо појам инклузивно образовање.

Међутим, да ли знамо шта је тачно инклузивно образовање?

Основно значење појма инклузивно образовање се односи на укључивање детета са тешкоћама у редован васпитно-образовни систем.

Нешто шире схватање и можда прихватљивије је укључивање ученика са тешкоћама у друштвени живот заједнице на свим нивоима.

Школа која спроводи овакав поступак у образовању назива се инклузивна школа.

То је школа која је успела да за сваког ученика (обдареног, просечних или смањених способности) створи услове да се развија у границама својих способности.

Ово је важно јер се највише проблема може управо ту јавити – неприхватање средине, непоседовање средстава за рад, неспремност наставника за тај облик рада итд. Такође је веома важно да школа реално постави циљеве, прати остварење истих, има добру сарадњу са родитељима, подржава оне који су реализатори и обезбеди адекватна средстава.

Светска организација УНЕСКО такође ставља акценат на уређивање неопходних услова да би се оваква настава успешно изводила. Према њиховој дефиницији, инклузивно образовање се односи на могућност школе да обезбеди квалитетно образовање свој деци, без обзира на њихове различитости.

То је процес препознавања и одговарања на различите потребе деце кроз повећање учешћа у учењу, културном животу и животу заједнице. У ову групу спадају ученици са сметњама, ученици из маргинализованих група, даровити ученици.

Права сваког ученика морају да буду уважена и поштована, а на државама је да обезбеде једнаке услове за сву децу да се образују.

Остварење права на индивидулни образовни план у установама код нас је регулисано ЗОСОВ-ом (Закон о основама система образовања и васпитања) и Правилником о ближим упутствима за утврђивање правила на ИОП (Индивидуални образовни план), али и многим додатним правилницима.

Важно је нагласити да се код подучавања инклузивног образовања не ради о подучавању ученика томе како да се изборе са образовним системом који не одговара на њихове потребе, већ о фокусу на диференцирано подручје. Диференцијација подучавања представља средство којим се наставне методе, наставни планови и програми, наставно особље и педагошка подршка прилагођавају учењу свих ученика, укључујући децу типичног развоја, децу са тешкоћама и децу која су надарена.

Како инклузија изгледа у пракси?

Да бисмо разумели како инклузија изгледа у пракси, неопходно је да на првом месту разјаснимо неколико ствари о поделама способности, тешкоћама и начинима њиховог превазилажења.

Одмах увиђамо да би било потребно да направимо поделу на оне ученике који отежано усвајају наставне садржаје и оне који се воде под ученике са граничним способностима што подразумева ученике из најчешће економских, културно и социјално неповољних средина.

Затим запажамо да постоје они ученици чији су интелектуални потенцијали очувани и ту спадају телесно индивидуална деца, деца са сензорним оштећењем, емоцијалним тешкоћама, тешкоћама у социјалном понашању итд.

И на крају постоје ученици који имају отежано успостављање мотивације за учење.

То могу бити и изузено даровити ученици, а на онима који раде са децом професионално је да пронађу те јаке стране и поставе ослонац на њих.

Постоје разне врсте потешкоћа код ученика – од оштећења сензорних функција, поремећаја пажње, когнитивних, интелектуалних, поремећаја контроле мишића, хронични облици болести, емоцијални дечји поремећаји, спољашњи фактори који ометају дечју способност да адекватно функционише, па до вишеструке тешкоће у развоју (памћењу и разумевању упутствара за рад, тешкоће у читању текста, времену за решавање задатака, усменом изражавању, учењу путем слушања, тешкоће у групном раду, закључивању, памћењу итд.).

Школа може да прилагоди простор и услове, дакле уклањање физичких баријера, може да убаци додатне и посебне активности или посебан распоред активности. Са друге стране имамо прилагођавање метода и наставних стредстава, а ово се односи на начин на који наставник задаје задатак, начин на који се садржаји усвајају, наставник треба да прати напредовање, проверава знање, организује учење ученика и концентрише се на правила понашања и комуникације ученика.

Наставник има могућност да прилагођава циљеве и садржаје наставе, упутства која даје ученицима, наставни материјал, као и процес оцењивања ученика. Ово прилагођавање треба да има за циљ јачање самопоуздања ученика, његово социјално укључивање, учење и остваривање потенцијала ученика.

Интерресорна комисија

Поред школе као институције која је кључна за спровођење инклузивног образовања, важну улогу има и интерресорна комисија. Рад комисије је значајан јер он може знатно да олакша рад школе и може да понуди нека решења са којима се сусрећемо.

Ову комисију чине:

представник здравствене заштите (педијатар),
представник образовања (школски психолог),
представник социјалне заштите (социјални радник) и
кооридинатор из Градске/општинске управе.
Од комисије школа може да тражи уџбенике (нпр. на Брајевом писму), индивидуални образовни план (са измењеним стандардима), ангажовање педагошког асистента, обезбеђивање обуке за ученике за коришћење алтернативних начина комуникације (знаковни језик) итд.

Инклузивно образовање у настави српског језика и књижевности

Часови матерњег језика и књижевности су од велике важности било где на свету и у сваком образовном систему. Свака школа на свету има сличну хијерархију предмета (на врху се налазе језици и математика).

То је оно што је дубоко усађено у човека и за чим постоји потреба увек да се додатно развија и напредује, јер је то његова база од које може да се шири даље.

За инклузивну наставу, часови матерњег језика и књижевности не само да су од примарне важности, већ представљају и стални извор материјала за овакву наставу.

Инклузија има за циљ да ученике укључи у заједницу, а то се постиже на тај начин што се они обучавају да успешно функционишу самостално и могу да обављају основне, свакодневне активности тренутно и у даљем животу.

Прво од чега у том смислу полазимо је основна писменост појединца, његово усмено и писмено изражавање.

Још један од основних циљева ове врсте образовања је отклањање изолованости ученика са тешкоћама у развоју. Од свих наставних материјала и садржаја из предмета који се уче у основној школи, најснажније дејство засигурно имају уџбеници из матерњег језика и литература. Они на разне начине пружају могућност да се градиво што квалитетније савлада, а са друге стране они пружају нека универзална искуства ученицима (снови, изазови, успони, падови и сл.) и на тај начин могу бити моћно средство посебно у данашњим инклузивним учионицама.

Литература такође у себи може да има потенцијал да смањи осећај усамљености и изолације међу ученицима.

У литератури у којој се јављају протагонисти који имају неки облик потешкоћа са којима ученици могу да се поистовете, може да подстакне све ученике. Од великог значаја за наставнике је да буду упознати и користе литературу за подстицање позитивних вршњачких односа међу ученицима различитих способности. Ставови наставника и његови избори су у срцу успешне учионице.

Међутим, овде морамо да направимо једну дигресију и да кажемо како ово све заиста изгледа у пракси. Не можемо да изоставимо чињеницу да искуство говори да је то у одређеним ситуацијама немогуће извести у потпуности и да једнако задаци на часу буду заступљени у свим категоријама.

Највише ученика у разреду има оних који су просечних способности и којима је потребна минимална подршка да би заблистали, али велики је изазов да управо они не „нестану“ на часовима. Даровити надгласају разред, наставник мора да се посвети ученицима са тешкоћама, али не сме изоставити просечног ученика. Ових ученика има највише, а то представља велики изазов за наставника и подразумева велику спретност и добре педагошке особине које треба да поседује.

Инклузивно образовање у Србији је тек у развоју и пред нама је важан задатак који треба да се реализује.

На првом месту увођењем много више курсева обуке наставног кадра, а затим и обезбеђивање средстава за рад. Морамо признати да постоји велики број школа које су веома слабо обезбеђене и основним средствима за рад (попут компјутера, видео-бима, паметне табле и слично) и да је озбиљан задатак увести инклузивну учионицу.

За овакав тип образовања је неопходно да се отргнемо од линеарног модела, од индустријског модела ученика и да се окренемо ка моделу који се више базира на принципима пољопривреде.

Образовни систем треба да верује у то да процват једног ученика није механички процес, већ је то органски процес.

Не може се предвидети исход његовог развоја и школски кадар је попут пољопривредника који треба да створи услове под којима ће ученици почети да цветају.

Дакле, као што смо рекли, важно је да наставник не покушава да подучи ученика како да се избори са образовним системом који можда њему не одговара, већ треба да се сконцентрише на диференцијално учење, да се планови и програми, наставно особље и педагошка подршка прилагоди учењу које одговара ученику, а да се притом тежи што бољем остварењу стандарда.

Ученици треба да имају простора да истраже своје таленте, а не само један узорак њих.

Једна од карактеристика човекове интелигенције је да је она разноврсна, односно да о свету размишљамо на све начине на који га доживљавамо – мислимо визуално, мислимо кроз звук, кроз додир, мислимо апстрактно и у покрету и то морамо да имамо у виду како бисмо ученицима дали могућност да пронађу себе.

Задатак образовања је да му на том путу помогне, не тиме што ће његово знање бити веће, већ што ће га упућивати како да истражује себе и касније то користи. Зато насава треба да нам буде што разноврснија, са што више медија и неопходно је да се сви ученици стално саветују, стимулишу, изазивају, укљуцују и подучавају.

Наставник треба да открије начин на који појединачан ученик усваја знање, јер на крају је ипак највиши циљ образовања процес учења.

 Текст преузели са   самообразовање.рс